I
НАГРАДА
Снажан је ветар дувао те ноћи и ударао у прозоре куће великог војводе Вратка. Војвоткиња је лежала у постељи и у рукама држала свилени замотуљак,из кога је вирила плава косица, и модре, продорне окице. Родила се кћерка војводе,а нико није ни слутио да је Бог на свет послао жену која ће постати најбитнија владарка у историји Србије.
Звала се Милица и била је кћи Југ-Богдана, потомкиња Вуканова, и пети пас лозе Немањића, са његове стране. Увек је била свесна свога господства, и поносна на своје порекло и славне претке. Пленила је срца људи око себе не само својом лепотом, већ и особинама. Била је отмена, достојанствена и храбра, а у исто време начитана, добро образована и васпитана, „мудра као змија, а безазлена као голуб“. Родитељи су пажљиво неговали њено знање и таленте, васпитавали је у православној вери, и од малена јој скретали пажњу на њено порекло и опомињали је, да никада не заборави, да је она Немањићка принцеза. Прошло је четврт века, Милица је стасала, и постала права лепотица. Њену руку су тражили многи племићи, али отац је није дао ниједном. Чекао је оног правог. Онога који је достојан њене љубави и поверења.
Једнога дана, на двору цара Душана, Милица је упознала младог ставиоца, Лазара Хребељановића. Иако није био племић, био је частан, достојанствен и одважан. Лазар није био принц, кнез или деспот, али је био човек по њеној мери, што је младој принцези било важније од политичког положаја и богатства. Добивши благослов од оца, мајке, цара и царице, Лазар и Милица обавезали су се на узајамну љубав и верност ступивши у свету тајну брака. Мара, Драгана, Теодора, Јелена и Оливера, биле су кћери Миличине и Лазареве. Све су оне биле Миличине изневерене наде. Она је жудела да Лазара обрадује сином, наследником кнежевског престола. Кћери са родитељског двора одлазе и долазе на неки други, да тамо стварају своју породицу. А синови остају, као последња нада својим мајкама у старости. Обавеза сваке владарке је да обави своју дужност према држави, мужу и народу. Јер од ње зависи наставак лозе. И опстанак државе. А она је, годинама, чекала сина и наследника и оплакивала рођења својих кћери.Тих година ни на памет јој није падало како је тек мајкама бездетницама или мајкама са мртвим синовима. Једнога дана, када се тога сетила, потпуно се предaла вољи Божјој и Светом Науму Његовом. Мирно је гледала у будућност, али опет са огромном вером и надом.
Када је бабица рекла: „Кнегињо, мушко је!“, Милица је прво заблагодарила Богомајци, покровитељки Немањића, а потом светој Петки, својој заштитници. Тада је на свет дошао Стефан Лазаревић, дугочекани српски кнежевић. Стефан је напунио једва две године, када је свет угледао Вук Лазаревић. Милицу је Вуково рођење узнемирило. Да ли је то нека претња, упозорење...? Задрхртала је и најежила се, хладном језом мајчинског страха и бриге. Уплашила се каинских ратова. Само на тренутак, јер Немањићи се никога до Бога не боје! Али их није губила из вида. Била је стално на опрезу.
Дечаци су безбрижно одрастали, све док Вук није схватио да је млађи од Стефана, и да ће то бити кобно. Да ће Стефан бити кнез, а он не. То је довело до Вукове мржње према старијем брату. Радовао се сваком његовом неуспеху и поредио га са собом. Био је љубоморан када су проводили време са Стефаном. Та непрестана горчина која је нагризала Вукову душу прокључаће у њему и натераће га да учини највећи грех. Грех издаје.
Своје кћери кнежевски пар поудао је по суседним дворовима. Уз њих, у Крушевцу, остали су најмлађи: Оливера, Стефан и Вук. Сви ће заједно живети све док не дође до одлучујућег дана, дана када ће се судбина Србије узбуркати, животи многих променити и трагични догађаји почети низати. За тај дан одређен је 15/28. јуни, 1389, дан одлучујуће Косовске битке, коју ће предводити кнез Лазар и султан Мурат.
Милица је испратила Лазара у битку као и сваки претходни пут, иако је знала да је кнез одабрао Царство Небеско, и да иде да се не врати. Није смела да нариче и рида над одсеченом главом кнеза-великомученика, јер није знала шта јој будућност спрема. И морала је да брани оне преостале. Јер је то дужност мајке-регенткиње. Прешла је и преко увреда од кћери Маре Бранковић, и преко помуслимањења кћерке Драгане, Теодорине смрти и Јелиног губитка мужа, и одржала се на ногама. Није пала, а ни поклекла под налетом несрећних догађаја. Јер све је то обавеза мајке. Да све трпи и подноси за добро своје деце. Али оно што је и њу оборило на колена био је захтев новог турског султана Бајазита, да најмлађу ћерку Оливеру да у харем, њему за жену. Бол. Неописив бол је преплавио Милицу. Да да своје дете убици њеног оца?! Срце јој је крварило. Али и то је истрпела, са надом да ће се једанпут вратити у Србију. Принцеза Оливера је високо подигла главу,сетивши се да је она Немањићка и Лазаревићка, села је на коња, и упутила се на пут без повратка, у харем звери, убице њеног оца, моћног султана Бајазита. Милица је владала у име свога малолетног сина, као регенткиња. Молила се Богу, Богородици и Божијим светитељима да јој помогну да издржи. Ишла је у цркве, манастире... Помагала је нишчима и сиромашнима. Васпитавала је своје синове; учили су мачевање, историју, географију, стране језике... Били су образовани, лепо васпитани, мудри и културни.Тада је дошао онај дан, када Стефан преузима престо, а Милица прима монашки чин.
Имала је Милица много утицаја на сина Стефана. Помагала му је у владавини. У међувремену, Милица, заједно са својом пријатељицом из детињства, Јефимијом, такође монахињом, одлази у Сер, у двор султана Бајазита, да оправда сина Стефана од оних који су га опањкавали султану јер је био Бајазитов вазал и био је обавезан да слуша његове наредбе, води војну у његово име и буде му веран. Друга жеља ових двеју монахиња била је да пренесу мошти свете Петке у Србију. А трећа, да виде Оливеру. Не, није им пала у загрљај очајна робиња звери, већ најмилија међу свим његовим женама. Милици је било драго што је њена кћер бар мало љубави око себе имала. Растале су се, јер је Милица морала за Србију, да обрадује свој народ моштима најмилије светитељке, свете Петке.
Није Милици било лако. После битке код Ангоре, Вук је прибегао Турцима у нади да ће тамо пронаћи уточиште и подршку да подигне рат против старијег брата. Милица је опет била приморана да путује у Сер, али није успеле да умири Вукову душу, која се неће смирити све до његове погибије, 1410. године. Била је већ на измаку снагe када је решила да последње дане свога живота проведе као великосхимница Јефросинија.
Милица се никада није предавала. Никада одустајала. И у најтежим тренуцима, када је морала да поклекне, поносно би дизала главу и без страха гледала у очи будућности, сетивши се да је она Лазаревићка. Немањићка. И мајка. И да мора да брани своју државу. И право своје деце на српски престо. Зато у народу и није позната као кнегиња, већ као царица Милица. Мајка и својој деци и своме народу.
II
НАГРАДА
Затворим једно око. Преда мном српски двор. По свечаним одајама дефилују Немањићи. Предаје Немања синовима и унуцима круне, али и наслеђе. Молбе наредбе и завете... Златна круна у мрклом мраку... Смењују се мудре и храбре главе и преузимају част и терет, одговорност и понос... Отац благосиља сина уз завет да Србију чува као ''мало воде на длану''. Наша династија понос и дика оног времена. И овога...
Приступа млади Стефан који преко реда, али заслужено, седа на позлаћену столицу. Крај њега Растко, који не мари за круну и златни трон, већ мисли на дела, веру и посвећење. Њега кроз хук времена чује Душан који, док га крунишу, тражи оброк за сваку кућу у Србији. Јер, зашто би само богати уживали?
Тада отварам и друго око. Краљевски чин добија нове димензије и значења. Моје свевидеће око пред круну ставља неке нове краљеве.
Кад имаш брата који носи име Стефан, као већина српских краљева, а Стефан значи ''круна''... И када је твој мали брат краљ, било где: у породици, на баскету, у школској клупи са дечаком са посебним потребама, на тешком математичком задатку, који он реши за трен... У твом срцу...
Када твој вршњак оде у Барселону и на такмичењу из роботике ''узме'' злато. Када се наши математичари врате са олимпијаде са медаљом на грудима.
Једна неспретна бакица кад прелази пут, а ти јој пружиш руку, ти си краљ. Када речју, погледом и гестом утешиш несрећно дете, са којим се судбина недавно сурово поиграла...Када твоје срце заплаче на тужном причом.... Ти си краљ.
Кад Шпановићева огрне заставу наше земље и победнички истакне њене лепе боје... Кад Ноле...Сувишно је причати! Недогледне су границе његовог краљевства...
Краљевски чин је дакле много више! То је све оно што учиниш за друге. Кад ниси сам у свом изобиљу. Кад умеш да видиш, чујеш и осетиш свет око себе. Када си високо, а ходаш земљом и сејеш доброту. Кад ти је срце пуно љубави, а дух пун врлина и снаге.
Кад си човек, брате!
Уметници нису задужени само да стварају уметничка дела, него су одговорни да своју земљу часно и достојанствено представљају у свету.
Тако је Паја Јовановић, наш чувени сликар, добио задатак од владе Краљевине Србије у ХIX веку да наслика Крунисање цара Душана, чиме би се Србија представила на Светској изложби у Паризу 1900. године. Док је Паја Јовановић осмишљавао како би то дело требало да изгледа, уочио је да би приказ крунисања краља у цркви био везан за унутрашњост цркве и мрак, без дневне светлости, па је одлучио да промени мотив и да слика проглашење Душановог законика испред цркве на дневној светлости. То је веома успешно урадио, што је потврђео освајањем златне медаље.
Сама припрема је била врло детаљна и захтевна. Паја Јовановић је припремао слику годину дана. Обишао је старе српске престонице Призрен и Скопље као и манастире Грачаницу, Лесново и Жичу да би прикупио аутентичне елементе за слику. Цару Душану и царици Јелени је насликао византијска одела, јер је краљ Милутин унео византијски дворски церемонијал. Царску прокламацију је читао Никола Бућа који је такође имао византијско одело. Цареву гарду су чинили немачки најамници који су насликани по узору немачких витезова из ХIV века. Њихов вођа Палман заузима место у горњем левом углу слике, у руци држи одговарајући шлем. Српска коњица је приказана у млетачкој опреми. Међу њима је главно место поверено војводи Прељуб који се налази на турнирском коњу у предњем делу слике и делује врло раскошно и моћно. На заставама се уочавају разни грбови српске властеле. Инспирацију за њих Паја Јовановић је преузео из једног Илирског грбовника, који потиче из манастира Житомислића Највише потешкоћа је имао око изгледа одела обичног народа и њиховог оружја за шта је нешто мало детаља пронашао у Жичи. То значи да нема много приказа живота обичног народа из тог времена.
Поред историјских личности, на слици су се нашле и личности из епске поезије, као и полулегендарне личности. Углавном, око цара Душана се налазе: Урош, српски краљ, српски патријарх Јоаникије, краљ Вукашин Мрњавчевић, Гојко Мрњавчевић и други. Њихове портрете је пресликао са фресака.
Иако је слика награђена златном медаљом, Паја Јовановић није у потпуности био задовољан како је испала, па је током година направио још неколико верзија. То нам само говори о сликаревом самокритичном погледу на своја дела и жељу да своју земљу прикаже на што лепши начин.
Конкурс из верске наставе од 1. до 8. разреда
I
НАГРАДА
Михајло Вајагић III3 - Смисао
поклона, доброчинстава и задужбина
Пре много векова Србијом су владали Немањићи. Као владари били су добри јер су бринули о свом народу. Нама је данас остало пуно трагова о њиховим доброчинствима.
Сваки од владара Немањића је подигао манастир као задужбину. Када су градили манастире они су хтели да покажу снагу своје вере. Манастири су остали дуго после њих да нам покажу колико су они били добри владари. Поред манастира увек су постојале болнице и школе које су бринуле о народу. Због тога што је у манастиру увек могао да добије помоћ, народ се о њима бринуо и чувао их. О тим манастирима данас се бринемо и ми тако што учимо о њима и посећујемо их. Тако су и нас Немањићи задужили својим манастирима јер можемо да научимо историју српског народа. Они су манастире подизали и далеко од Србије. Летос када сам био у Грчкој тата ме је водио у српски манастир Каково где сам чуо причу о Хиландару. То је манастир који су подигли Свети Сава и његов отац Немања.
Када учимо о Немањићима можемо да видимо како су они чинили добра дела и како су нас задужили. Оставили су нам поруку како треба и ми да се понашамо и размишљамо.
II НАГРАДА
Сви мисле да је лако бити светац и да то свако може, али то није истина. Бити светац је прилично тешко.
Прво и основно је да неко верује у Бога и редовно иде у цркву и моли се. Наравно да би неко постао светац мора да буде добар и чини добра дела и помаже сваком коме је потребна помоћи, не треба да виче и свађа се. Потребно је да тај човек или жена сијају од доброте и да га људи уважавају и поштују да би га прогласили свецем. Ако неко жели да буде светац мора да дели своје ствари и храну и да не буде алав, да жели све да има. Наш патријарх Павле, који је на жалост преминуо био је скроман, било му је довољно да има кров над главом, а ја се надам да ће га наш народ прогласити за свеца.
У сваком човеку има светлости, али је код неких јаче, а код неких слабије изражена. Чак и код неког безобразног човека има барем мало светлости, али је слабије изражена. Заправо се испоставило да је врло тешко бити светац, поготово ако си био врло лош и радио све супротно.
III
НАГРАДА
Милица
Ђорђевић II4 – Смисао поклона, доброчинстава и задужбина
У старој Србији владари и племићи су подизали Цркве и задужбине. Разлог због ког су подизали цркве је био поклон наредним поколењима која долазе како би имали где да се моле Господу Богу. Поред тога они су желели да се захвале Богу за сву доброту коју им је Бог подарио. Цркве и манастири су била најбоља места за скривање од непријатеља. У црквама се чувала писменост и култура зато што су свештеници били једини писмени људи у то време.
Владари у старој Србији су помагали сиромашним људима тако што су им давали храну и одећу. Бројна доброчинства наших предака нас и данас уче како би ми требало да се понашамо. Морамо да помажемо слабијима јер добро се добрим враћа.
