уторак, 30. јануар 2018.

Дружење ученика ОШ “Свети Сава“ и ССШ “Др Радивој Увалић“


Као део пројекта „За чистије и зеленије школе у Војводини“ ученици првог разреда ССШ“Др Радивој Увалић“ су у току месеца децембра посетили ученике ОШ“Свети Сава“. Дружење је организовано са темом „Шта знам о рециклажи?“ Ученици основне школе су били петаци који имају изборни предмет чувари природе. Старији ученици су направили лепу, интерактивну презентацију примерену узрасту основаца.Упознали их са значајем рециклаже на више нивоа. Приказали су кратак филм о рециклажи и одиграли једну асоцијацију на дату тему. Петаци су били веома радознали, постављали су пуно питања на која су и добили одговоре од старијих другара. Да би показали да и они знају колико је битно водити рачуна о природи и рециклира-ти, основци су направили изложбу радова од рециклираних материјала. Било је ту различитих ствари: украсних кутија, бродова, робота, металофона, ракета....Дружење је било на обострану корист и веома успешно. Средњошколци који су учествовали у овом пројекту су: Петар Котрба, Борис Марјановић, Василије Илић, Николина Грубор и Милица Грубанов.

Мирјана Шијаков, наставник биологије






субота, 27. јануар 2018.

Награђени радови на Светосавском темату 2018.

На Светосавском темату у нашој школи учествовало је много ученика од 1. до 8. разреда. Награђени су следећи ученици:

Ликовни конкурс од 1. до 4. разреда

1. НАГРАДА 

Жича (плакат) - Ива Марић 4-2



  2. НАГРАДА 

Круна - Тара Жарковић 3-4                               

                                                                                            
    

 3. НАГРАДА  

Први српски краљ (плакат) - одељење 2-1   

  

  

Ликовни конкурс од 5. до 8. разреда

1. НАГРАДА

Сопоћани (макета) - Никола Вјештица 5-3 


2. НАГРАДА

Крушедол (макета) - Барбара Бошковић 5-4

  


3. НАГРАДА

Грачаница - Мирка Клајнер Ђуровић 5-2   

    


Литерарни конкурс од 1. до 4. разреда

I НАГРАДА

Нађа Милићевић IV3    - Да сам краљица


Био је леп , сунчан дан. Села сам испод дрвета и читала. Тема књиге је била давна прошлост, Србија пре Немањића. Прича се завршава смрћу главног јунака који се жртвовао за свој народ. Његова жена Теодора Косара се није осветила убици, већ је остатак живота провела мирно. Размишљала сам како је могла да поступи тако и да сам ја на њеном месту мислим да бих поступила другачије. Вратила бих убици мило за драго. Размишљајући тако, осетила сам умор и затворила очи.


Пробудило ме је лепо лице једне жене која ме је упитала да ли сам добро. Препознала сам кнегињу Теодору Косару. Смешила се на мене лепим, благим осмехом. Питала ме је да ли могу да јој помогнем. Пристала сам, а да нисам ни питала шта је то. Замолила ме је да је заменим једно време и будем кнегиња јер она мора да отпутује. Пристала сам, наравно.


Убрзо ме је повела у обилазак дворца. Најзанимљивија просторија ми је била библиотека. Задивљено сам гледала полице препуне књига. Пожелела сам да их прочитам. Кнегиња ми је испричала нешто из њиховог живота. Нису имали купатила, купали су се у кориту, а лети у реци. Било ми је необично и баш кад сам хтела да јој испричам како је сада, она је нестала. Чула сам њен глас у одласку како ми довикује да будем мудра и стрпљива. Тад је почела моја владавина. Позвала сам све слуге и ратнике у велику дворану. Предложила сам да убицу Јована Владимира казнимо. Бојажљиво су ми рекли да мисле да то није паметна идеја јер је Владислав јак. Мислила сам како то да им није важна освета. Одговор ми је дала једна слушкиња. Волели су своју владарку и слушали је у свему. Она им је рекла да нас наши поступци чине оним што јесмо. Сад сам схватила на шта ме је Теодора упозорила. Мудре владарке морају знати како да поступе у свакој ситуацији. Постиђено сам им признала да су у праву. Два ратника су ме одвела у манастир Острос који је био недалеко од Теодориног дворца. Легла сам и затворила очи.

Кад сам их поново отворила нашла сам се испод дрвета са књигом у крилу. Ништа се није променило сем једне ствари, а то је да сад разумем Теодорину одлуку.

II НАГРАДА

Софија Јовић  III1 - Да сам на двору Немањића


Од малена слушам о династији Немањића, њиховом животу и правослвљу, коме је посебно посветио живот Растко Немањић. 

Увек сам се питала како су људи живели у то време и шта бих ја радила да сам на двору Немањића? Облачила бих дамске широке хаљине, поштовала мушке „главе“ на двору, патријахално се понашала, неговала традицију, али сам сигурна да бих остала скромна, следивши лик Растка који се свега одрекао, славе и богатства, како би служио Богу.

Мислим да свако од нас у себи носи део Растка, оличења доброте, поштења, учености и скромности , у кога треба да верујемо из дана у дан.Сигурна сам да нам је вера и поглед ка лику и делу Светог Саве, данас потребнији него пре. Највише се дивим његовој љубави према свом народу и својој породици, јер је породица највеће благо и треба је одржавати ма у ком времену живели.

III НАГРАДА

Вукашин Зеленовић II2 Да сам цар


Да сам ја цар   
свој деци света бих
донео по дар. 

Свуда по свету
би се чула граја,
а мојој срећи
не би било краја.

Данас сам и мами
донео дар,
 јер једноставно-
 ја сам цар!

Литерарни конкурс од 5. до 8. разреда

I НАГРАДА

Софија Павин VI1Краљице мајке


Снажан је ветар дувао те ноћи и ударао у прозоре куће великог војводе Вратка. Војвоткиња је лежала у постељи и у рукама држала свилени замотуљак,из кога је вирила плава косица, и модре, продорне окице. Родила се кћерка војводе,а нико није ни слутио да је Бог на свет послао жену која ће постати најбитнија владарка у историји Србије. 

Звала се Милица и била је кћи Југ-Богдана, потомкиња Вуканова, и пети пас лозе Немањића, са његове стране. Увек је била свесна свога господства, и поносна на своје порекло и славне претке. Пленила је срца људи око себе не само својом лепотом, већ и особинама. Била је отмена, достојанствена и храбра, а у исто време начитана, добро образована и васпитана, „мудра као змија, а безазлена као голуб“. Родитељи су пажљиво неговали њено знање и таленте, васпитавали је у православној вери, и од малена јој скретали пажњу на њено порекло и опомињали је, да никада не заборави, да је она Немањићка принцеза. Прошло је четврт века, Милица је стасала, и постала права лепотица. Њену руку су тражили многи племићи, али отац је није дао ниједном. Чекао је оног правог. Онога који је достојан њене љубави и поверења. 

Једнога дана, на двору цара Душана, Милица је упознала младог ставиоца, Лазара Хребељановића. Иако није био племић, био је частан, достојанствен и одважан. Лазар није био принц, кнез или деспот, али је био човек по њеној мери, што је младој принцези било важније од политичког положаја и богатства. Добивши благослов од оца, мајке, цара и царице, Лазар и Милица обавезали су се на узајамну љубав и верност ступивши у свету тајну брака. Мара, Драгана, Теодора, Јелена и Оливера, биле су кћери Миличине и Лазареве. Све су оне биле Миличине изневерене наде. Она је жудела да Лазара обрадује сином, наследником кнежевског престола. Кћери са родитељског двора одлазе и долазе на неки други, да тамо стварају своју породицу. А синови остају, као последња нада својим мајкама у старости. Обавеза сваке владарке је да обави своју дужност према држави, мужу и народу. Јер од ње зависи наставак лозе. И опстанак државе. А она је, годинама, чекала сина и наследника и оплакивала рођења својих кћери.Тих година ни на памет јој није падало како је тек мајкама бездетницама или мајкама са мртвим синовима. Једнога дана, када се тога сетила, потпуно се предaла вољи Божјој и Светом Науму Његовом. Мирно је гледала у будућност, али опет са огромном вером и надом. 

Када је бабица рекла: „Кнегињо, мушко је!“, Милица је прво заблагодарила Богомајци, покровитељки Немањића, а потом светој Петки, својој заштитници. Тада је на свет дошао Стефан Лазаревић, дугочекани српски кнежевић. Стефан је напунио једва две године, када је свет угледао Вук Лазаревић. Милицу је Вуково рођење узнемирило. Да ли је то нека претња, упозорење...? Задрхртала је и најежила се, хладном језом мајчинског страха и бриге. Уплашила се каинских ратова. Само на тренутак, јер Немањићи се никога до Бога не боје! Али их није губила из вида. Била је стално на опрезу. 

Дечаци су безбрижно одрастали, све док Вук није схватио да је млађи од Стефана, и да ће то бити кобно. Да ће Стефан бити кнез, а он не. То је довело до Вукове мржње према старијем брату. Радовао се сваком његовом неуспеху и поредио га са собом. Био је љубоморан када су проводили време са Стефаном. Та непрестана горчина која је нагризала Вукову душу прокључаће у њему и натераће га да учини највећи грех. Грех издаје. 

Своје кћери кнежевски пар поудао је по суседним дворовима. Уз њих, у Крушевцу, остали су најмлађи: Оливера, Стефан и Вук. Сви ће заједно живети све док не дође до одлучујућег дана, дана када ће се судбина Србије узбуркати, животи многих променити и трагични догађаји почети низати. За тај дан одређен је 15/28. јуни, 1389, дан одлучујуће Косовске битке, коју ће предводити кнез Лазар и султан Мурат. 

Милица је испратила Лазара у битку као и сваки претходни пут, иако је знала да је кнез одабрао Царство Небеско, и да иде да се не врати. Није смела да нариче и рида над одсеченом главом кнеза-великомученика, јер није знала шта јој будућност спрема. И морала је да брани оне преостале. Јер је то дужност мајке-регенткиње. Прешла је и преко увреда од кћери Маре Бранковић, и преко помуслимањења кћерке Драгане, Теодорине смрти и Јелиног губитка мужа, и одржала се на ногама. Није пала, а ни поклекла под налетом несрећних догађаја. Јер све је то обавеза мајке. Да све трпи и подноси за добро своје деце. Али оно што је и њу оборило на колена био је захтев новог турског султана Бајазита, да најмлађу ћерку Оливеру да у харем, њему за жену. Бол. Неописив бол је преплавио Милицу. Да да своје дете убици њеног оца?! Срце јој је крварило. Али и то је истрпела, са надом да ће се једанпут вратити у Србију. Принцеза Оливера је високо подигла главу,сетивши се да је она Немањићка и Лазаревићка, села је на коња, и упутила се на пут без повратка, у харем звери, убице њеног оца, моћног султана Бајазита. Милица је владала у име свога малолетног сина, као регенткиња. Молила се Богу, Богородици и Божијим светитељима да јој помогну да издржи. Ишла је у цркве, манастире... Помагала је нишчима и сиромашнима. Васпитавала је своје синове; учили су мачевање, историју, географију, стране језике... Били су образовани, лепо васпитани, мудри и културни.Тада је дошао онај дан, када Стефан преузима престо, а Милица прима монашки чин. 

Имала је Милица много утицаја на сина Стефана. Помагала му је у владавини. У међувремену, Милица, заједно са својом пријатељицом из детињства, Јефимијом, такође монахињом, одлази у Сер, у двор султана Бајазита, да оправда сина Стефана од оних који су га опањкавали султану јер је био Бајазитов вазал и био је обавезан да слуша његове наредбе, води војну у његово име и буде му веран. Друга жеља ових двеју монахиња била је да пренесу мошти свете Петке у Србију. А трећа, да виде Оливеру. Не, није им пала у загрљај очајна робиња звери, већ најмилија међу свим његовим женама. Милици је било драго што је њена кћер бар мало љубави око себе имала. Растале су се, јер је Милица морала за Србију, да обрадује свој народ моштима најмилије светитељке, свете Петке. 

Није Милици било лако. После битке код Ангоре, Вук је прибегао Турцима у нади да ће тамо пронаћи уточиште и подршку да подигне рат против старијег брата. Милица је опет била приморана да путује у Сер, али није успеле да умири Вукову душу, која се неће смирити све до његове погибије, 1410. године. Била је већ на измаку снагe када је решила да последње дане свога живота проведе као великосхимница Јефросинија. 

Милица се никада није предавала. Никада одустајала. И у најтежим тренуцима, када је морала да поклекне, поносно би дизала главу и без страха гледала у очи будућности, сетивши се да је она Лазаревићка. Немањићка. И мајка. И да мора да брани своју државу. И право своје деце на српски престо. Зато у народу и није позната као кнегиња, већ као царица Милица. Мајка и својој деци и своме народу. 


II НАГРАДА

Тајна Радош VII3  - Краљевски чин је...


Затворим једно око. Преда мном српски двор. По свечаним одајама дефилују Немањићи. Предаје Немања синовима и унуцима круне, али и наслеђе. Молбе наредбе и завете... Златна круна у мрклом мраку... Смењују се мудре и храбре главе и преузимају част и терет, одговорност и понос... Отац благосиља сина уз завет да Србију чува као ''мало воде на длану''. Наша династија понос и дика оног времена. И овога... 

Приступа млади Стефан који преко реда, али заслужено, седа на позлаћену столицу. Крај њега Растко, који не мари за круну и златни трон, већ мисли на дела, веру и посвећење. Њега кроз хук времена чује Душан који, док га крунишу, тражи оброк за сваку кућу у Србији. Јер, зашто би само богати уживали?

Тада отварам и друго око. Краљевски чин добија нове димензије и значења. Моје свевидеће око пред круну ставља неке нове краљеве.

Кад имаш брата који носи име Стефан, као већина српских краљева, а Стефан значи ''круна''... И када је твој мали брат краљ, било где: у породици, на баскету, у школској клупи са дечаком са посебним потребама, на тешком математичком задатку, који он реши за трен... У твом срцу...

Када твој вршњак оде у Барселону и на такмичењу из роботике ''узме'' злато. Када се наши математичари врате са олимпијаде са медаљом на грудима.

Једна неспретна бакица кад прелази пут, а ти јој пружиш руку, ти си краљ. Када речју, погледом и гестом утешиш несрећно дете, са којим се судбина недавно сурово поиграла...Када твоје срце заплаче на тужном причом.... Ти си краљ.

Кад Шпановићева огрне заставу наше земље и победнички истакне њене лепе боје... Кад Ноле...Сувишно је причати! Недогледне су границе његовог краљевства...

Краљевски чин је дакле много више! То је све оно што учиниш за друге. Кад ниси сам у свом изобиљу. Кад умеш да видиш, чујеш и осетиш свет око себе. Када си високо, а ходаш земљом и сејеш доброту. Кад ти је срце пуно љубави, а дух пун врлина и снаге.

Кад си човек, брате!


III НАГРАДА

Владан Васиљевић V3 – Ко је и шта на платнима мајстора


Уметници нису задужени само да стварају уметничка дела, него су одговорни да своју земљу часно и достојанствено представљају у свету. 

Тако је Паја Јовановић, наш чувени сликар, добио задатак од владе Краљевине Србије у ХIX веку да наслика Крунисање цара Душана, чиме би се Србија представила на Светској изложби у Паризу 1900. године. Док је Паја Јовановић осмишљавао како би то дело требало да изгледа, уочио је да би приказ крунисања краља у цркви био везан за унутрашњост цркве и мрак, без дневне светлости, па је одлучио да промени мотив и да слика проглашење Душановог законика испред цркве на дневној светлости. То је веома успешно урадио, што је потврђео освајањем златне медаље.

Сама припрема је била врло детаљна и захтевна. Паја Јовановић је припремао слику годину дана. Обишао је старе српске престонице Призрен и Скопље као и манастире Грачаницу, Лесново и Жичу да би прикупио аутентичне елементе за слику. Цару Душану и царици Јелени је насликао византијска одела, јер је краљ Милутин унео византијски дворски церемонијал. Царску прокламацију је читао Никола Бућа који је такође имао византијско одело. Цареву гарду су чинили немачки најамници који су насликани по узору немачких витезова из ХIV века. Њихов вођа Палман заузима место у горњем левом углу слике, у руци држи одговарајући шлем. Српска коњица је приказана у млетачкој опреми. Међу њима је главно место поверено војводи Прељуб који се налази на турнирском коњу у предњем делу слике и делује врло раскошно и моћно. На заставама се уочавају разни грбови српске властеле. Инспирацију за њих Паја Јовановић је преузео из једног Илирског грбовника, који потиче из манастира Житомислића Највише потешкоћа је имао око изгледа одела обичног народа и њиховог оружја за шта је нешто мало детаља пронашао у Жичи. То значи да нема много приказа живота обичног народа из тог времена.

Поред историјских личности, на слици су се нашле и личности из епске поезије, као и полулегендарне личности. Углавном, око цара Душана се налазе: Урош, српски краљ, српски патријарх Јоаникије, краљ Вукашин Мрњавчевић, Гојко Мрњавчевић и други. Њихове портрете је пресликао са фресака.

Иако је слика награђена златном медаљом, Паја Јовановић није у потпуности био задовољан како је испала, па је током година направио још неколико верзија. То нам само говори о сликаревом самокритичном погледу на своја дела и жељу да своју земљу прикаже на што лепши начин.


Конкурс из верске наставе од 1. до 8. разреда


I НАГРАДА

Михајло Вајагић III3 - Смисао поклона, доброчинстава и задужбина 

 

Пре много векова Србијом су владали Немањићи. Као владари били су добри јер су бринули о свом народу. Нама је данас остало пуно трагова о њиховим доброчинствима.

Сваки од владара Немањића је подигао манастир као задужбину. Када су градили манастире они су хтели да покажу снагу своје вере. Манастири су остали дуго после њих да нам покажу колико су они били добри владари. Поред манастира увек су постојале болнице и школе које су бринуле о народу. Због тога што је у манастиру увек могао да добије помоћ, народ се о њима бринуо и чувао их. О тим манастирима данас се бринемо и ми тако што учимо о њима и посећујемо их. Тако су и нас Немањићи задужили својим манастирима јер можемо да научимо историју српског народа. Они су манастире подизали и далеко од Србије. Летос када сам био у Грчкој тата ме је водио у српски манастир Каково где сам чуо причу о Хиландару. То је манастир који су подигли Свети Сава и његов отац Немања.

Када учимо о Немањићима можемо да видимо како су они чинили добра дела и како су нас задужили. Оставили су нам поруку како треба и ми да се понашамо и размишљамо.

II НАГРАДА

Лена Гарамхеђи V3 – Како се постаје светац


Сви мисле да је лако бити светац и да то свако може, али то није истина. Бити светац је прилично тешко.

Прво и основно је да неко верује у Бога и редовно иде у цркву и моли се. Наравно да би неко постао светац мора да буде добар и чини добра дела и помаже сваком коме је потребна помоћи, не треба да виче и свађа се. Потребно је да тај човек или жена сијају од доброте и да га људи уважавају и поштују да би га прогласили свецем. Ако неко жели да буде светац мора да дели своје ствари и храну и да не буде алав, да жели све да има. Наш патријарх Павле, који је на жалост преминуо био је скроман, било му је довољно да има кров над главом, а ја се надам да ће га наш народ прогласити за свеца.

У сваком човеку има светлости, али је код неких јаче, а код неких слабије изражена. Чак и код неког безобразног човека има барем мало светлости, али је слабије изражена. Заправо се испоставило да је врло тешко бити светац, поготово ако си био врло лош и радио све супротно.

 III  НАГРАДА

Милица Ђорђевић II4 – Смисао поклона, доброчинстава и задужбина


У старој Србији владари и племићи су подизали Цркве и задужбине. Разлог због ког су подизали цркве је био поклон наредним поколењима која долазе како би имали где да се моле Господу Богу. Поред тога они су желели да се захвале Богу за сву доброту коју им је Бог подарио. Цркве и манастири су била најбоља места за скривање од непријатеља. У црквама се чувала писменост и култура зато што су свештеници били једини писмени људи у то време.

Владари у старој Србији су помагали сиромашним људима тако што су им давали храну и одећу. Бројна доброчинства наших предака нас и данас уче како би ми требало да се понашамо. Морамо да помажемо слабијима јер добро се добрим враћа.


Светосавска академија 2018. године

27. јануара обележили смо школску славу - Светог Саву.

Програм је почео Светосавском химном, а обред резања славског колача уследио је у присуству свештеника, кума, директоке и осталих. У наставку је припремљена представа "Ако живимо Хритом" коју је вероучитељ Бранко Караћ припремио са ученицима 4. разреда. Након тога приказан је музичко-афористички  колаж "Љубав је само реч" који су са ученицима старијег узраста припремили наставници Верица Маливук и Предраг Вајагић.

Библиотекарка Славица Јурић је у сарадњи са учитељицама организовала квиз за ученике Клуба читалаца "Путовања Светог Саве". Ученици су показали да познају верске термине, историју, животопис Светог Саве и да су упознати са два путовања у Свете земље које је он обишао. Посебно се истакла својим знањем Дајана Плавшић, ученица 4-3 одељења и награђена је књигом.

Овогодишње Светосавско дете је Драгана Тувић, ученица 8/1. Школски кумови су деца Милана и  Марије Телебак и они су даривали Светосавско дете Драгану. И ове године су били присутни Сузана Лалић која је испред испред фонда основаног за даривање Светосавског детета, уручила поклон Д. Тувић. Сузана Лалић се обратила присутнима са жељом да се настави ова традиција.

Уследила је подела награда ученицима који су били најуспешнији на овогодишњем Светосавском темату.

четвртак, 07. децембар 2017.

У сусрет Новој години и Божићу

Сваке године у време предстојећих празника трудимо се да ходник наше школе украсимо. Ове школске године ученици 3. разреда са својим учитељицама вредно су радили и дивно декорисали школски ходник новогодишњом јелком и Снешком Белићем на занимљив и креативан начин.




Ученици у улози наставника 2017.

У овој школској 2017/18. години Тим за заштиту деце од дискриминације, насиља и злостављања поново је организовао акцију "Ученици у улози наставника". Учествовало је око 70 ученика који су после одржаних часова записали своје утиске о часовима (Шта им је било тешко?, Шта им се посебно свидело?...)

Циљ ове акције: 

  • успостављање бољег односа, већег разумевања и поштовања на релацији наставник - ученик,
  • уочавање потешкоћа и одговорности када заменимо улоге,
  • развијање свести ученика о значају међусобног поштовања и толеранције.
Ове слике приказују делић атмосфере:















понедељак, 30. октобар 2017.

Уличне трке 2017/2018. године

Савез за школски спорт Oпштине Бачка Паланка ове године поново предузима активности на организацији трке улицама града поводом дана ослобођења Бачке Паланке. Покровитељ трке је скупштина Општине Бачка Паланка и Савез за школски спорт Општине Бачка Паланка.
Традиционална Улична трка се одржала дана 20. октобра 2017. ( петак ) са почетком у 14:00 часова.
С т а з а: - млађе пионирке (5. и 6. разред) 400 м

- млађи пионири (5. и 6. разред) 500 м

- пионирке (7. и 8. разред) 500м

- пионири (7. и 8.разред) 700м

У горе наведеним категоријама (основне школе) свака генерација (разред) представља посебну такмичарску групу.
Старт и циљ трке: заједнички циљ свих категорија је у улици Краља Петра првог бр. 9. (испред тржног центра код СДК).
Право учешћа: право учешћа имају сви редовни ученици школе, по одабиру од стране наставника. за здравствено стање ученика одговорна је школа која је извршила пријаву.
Технички пропис: сви ученици су имали залепљене бројеве на грудима на мајици.

Ранг трке: за екипни пласман ће се бодовати 10 првопласираних такмичара у свакој категорији, а бодовање се врши по систему:

1. место = 15 бодова

2. место = 13 бодова

3. место = 11 бодова

4. место = 8 бодова

5. место = 7 бодова

6. место = 6 бодова

7. место = 5 бодова

8. место = 4 бода

9. место = 3 бода

10. место = 2 бода

Награде и признања:
За три првопласирана такмичара у појединачној конкуренцији, у свакој категорији, организатор је обезбедио медаље и дипломе. Три првопласиране екипе наградиле су се пехаром и дипломом.Трошкови техничке организације, награде и признања падају на терет Савеза за школски спорт Општине Бачка Паланка.
Наша школа је освојила III место екипно!



четвртак, 19. октобар 2017.

Акција "Деца деци"


У оквиру ,,Дечје недеље“ која је трајала од 2. до 8. октобра 2017. године је организована хуманитарна акција „ Деца – деци“. Ученици су прикупљали средства за хигијену. Одзив ученика је био одличан, чиме су и ове године наши ученици показали да су солидарни и хумани. Од прикупљених средстава за хигијену је направљено 32 хуманитарна пакета за ученике наше школе који су слабијег материјалног стања.